tamo i nazad

Реч је опасно оружје.

Šarena ljubav
2008/07/13,11:52

Čudni su putevi Gospodnji. Bežim od sebe danima, mada uzaludno. Uporno se sustižem, verovatno stoga što se nesvesno sačekujem u zasedi, kao svaki pošten paćenik koji oštrim žiletom zaseca sopstvenu kožu, šilom buši srce ili kida dušu na krpice od nesasušenog testa. Joj, jooooooooooooooooj, nisu to više ni koncentrični krugovi bola, ni gorčina prevarenosti, ni tuga zbog nevoljenosti, tek oblak vibracija koje se postepeno zavlače u tvoje pore, preuzimaju ih žuljajući, trveći se međusobno i romore glasno, kao da su na gradskoj pijaci u špicu sezone. Smara me vrućina, hoću da pustim glas, da kriknem, pobunim se...

Ništa! Ostajem nema pred sopstvenim nesnalaženjem. Hoću da se nešto dešava jer želim i osetim da tako treba, a ne jer mi je obaveza i moranje.

Probudim se srećna jer je svetlo, sveže i obećavajuće, jer sam uspela da spavam, da sklopim oči i odmorim se od svojih tereta. Dešava se to tek posle duge borbe, nakon koje izmorena potonem u bezsan težinom vodeničnog kamena.

Ponovo sam tu, neizvesno do kada. Trgnem se, promenim kurs,pratim vetar, a već sledeća luka znači svijanje jedara i saniranje nastalih šteta iz prethodne deonice talasanja. Tu sam trenutno. Ližem rane dok je kotva privremeno bačena u mulj, pristavljam ručak za gladna usta, iz ostave izbacujem polupane lončiće i prepune čaše. Kad ću opet na put, ne znam. Možda sačekam da se vi ukrcate. Ako neko ima volje, neka spakuje kremu za sunčanje sa visokim zaštitnim faktorom. Nekako, imam utisak da će vatra koja će me sledeća peći biti jaka.

U međuvremenu, rešavam probleme kako nadiru (tako je to sa polovnim jedrenjacima).

Da li je samo meni ovako vruće oko srca?

P. S.

Ne treba se vraćati. Ni gledati unazad. Zna biti deprimirajuće.Cry

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu