tamo i nazad
Реч је опасно оружје.
Срећна вам свима Нова Година. Многе ће се ствари догодити мимо ваше воље, али сам сигурна да ће бити и оних о којима ћете одлучити сами. Желим да успете препознати такве животне тренутке и искористите их. Желим да успете. Желим да се још дуго овде и на другим лепим местима срећемо и препознајемо. Желим....
Ах, небитно! Нека је срећно!
Је ли ко чуо за ефекат "бумеранг"?
Последица тог ефекта је враћање на старо, али тако да те лупи у главу, с леђа, ненајављено, па извучеш из архиве текст који све објашњава, да се не губи време јер ваља санирати оштећења на трупу једрењака.
Данима се осећам лоше. Познат ми је узрок оваквог стања свести. Као насликано пред собом имам све - комплетну ситуацију, спорадичне проблематичне потезе, последице и могућа решења. Но, ни кристално јасан преглед ме не чини одлучнијом. Никако да подвучем црту и ставим потпис, а то се дешава у тренутку када сам у сопственој глави окренула прекидач на ОФФ и завршила са ламентирањем над просутим млеком. Тада наступа време делања, а ја у овом моменту не налазим довољно снаге да напнем вијуге и направим тај клик. Због чега? Због кога, боље је да се запитам. Данима ми у грудима трепери ситна уплашена душица, повређена и рањена, као врабац погођен оловом из ваздушне пушке у суровој игри неког балавца. Кожу носим преокренуту, тако да ме боли сваки, ма и најневинији туђи поглед. Ма, не могу се ни бавити описом овог дауна који ме носи испод дна, ништа ме не растерећује, само ме ситна радост мог срца, мог разлога постојања подигне својом лепотом, тек да ме не удави оволики јад. Знам да требам, једноставно морам, јако желим да се тргнем, на крају сам сигурна да ћу то и учинити. Одлажем пошто тиме морам одбацити део себе, онај који ме чини другачијом, на који сам до сада била врло поносна, а сада је мртав, мртав, толико је безосећајан постао. Мисли позитивно, мисли позитивно, ништа више није као пре, ништа више није као пре, бићеш добро, бићеш добро... понављам своје мантре сваке ноћи, пред сан, по буђењу, уз сваки удах ваздуха, без осмеха, помало већ навикнута на промене расположења моје, наше... Помислим: лото премија, жељени посао, летовање у Дубаију, лет авионом, велики регрес за годишњи одмор, нови плави спортски ауто....- ништа ме не би учинило срећном сада, док видам повређену одбачену, ничију душу, на задушнице, уочи недеље на Духове. Боли јако! Без суза.
Једном се то десило! Сунце је било са стране, а ветар је миловао лице, све се као на пуцкање прстом окренуло на добро, позитивно, освежавајуће...
Како је живот понекад леп!
Устанеш, пољубиш кога волиш, сркнеш кафицу, здрав, свеж, одморан заграбиш дан, пошаљеш/примиш лепу поруку, осмехнеш се сваком лицу, осетиш изнутра да си свој.
Нисам раније умела ценити овакве тренутке. Старим, учим, схватам...
Још радим на заборављању и опраштању, савети су добродошли.
размахала сам крилца, време је за полетање. Желим и вама добар ветар у леђа.
Чола је Чола!
Некад ми се заиста учини да пева само за мене.
Желим вам леп, сунчан мајски дан!
Бројим твоје кораке,
утишавам слутњу,
немим пред могућностима које видим.
Немој застати,
не окрећи се.... Анђео би се могао преплашити.
Свратих да вас подсетим како је све лепше, светлије и нежније у пролеће. Зар не?
Желим вам пуно љубави, вунених облака и насмејано Сунце. Живело пролеће!
Устадох жељна голицања које у стомаку изазива тајна кад просто мора напоље. Знате, то је онај осећај свраба који је некада давно натерао једног берберина да ископа рупу у земљи и у њу закопа оно што зна, а не сме рећи, никоме.
Имам тајну. Велика је, огромна... Лепа. Како да је не поделим са вама?
СЕЋАМ СЕ....
Били смо много млађи, слободнији и слободоумнији. Волели смо све што воле млади, дружења, сличице, салвете, одласке у биоскоп, маст на леба и чоколадице Животињско царство.
Горљиво навијали за Звезду или Партизан, код комшија први пут гледали ТВ, одлазили на екскурзије које не трају један дан, мењали синглице и поклањали их једни другима за рођендан. Писали дневнике и споменаре, које су мајке и старија браћа увек проналазили, кАо случајно... Сећаш се?
Не изгледа тако далеко, а прошле су светлосне године.
Да ми се још мало вратити у детињство, само да поново осетим мирис безбрижности и запамтим игре које су нас знале натерати да заборавимо време, глад, обавезе и чињеницу да нас код кућа чекају брижне матере. Вратила бих се брзо и својој поспаној љубави на уво шапутала све тајне које крије срећно детињство.
Данас је на програму релативно давна, мада увек актуелна, романтична песмица. Волите се, људи. Проведите леп дан!
Живимо у времену шарених лажи, констатовао је данас неко у пролазу. Срећни су који пливају у незнању.
....
Одсутним погледом испраћа прамен дима из, по навици, запаљене цигарете. Мука му је! Нека све иде дођавола! Не могу га прозрети, ничим дотаћи... Сам је, свој и ничији више. По ко зна који пут ће их спремно погледати у очи, прећутати одговор и остати закључан, запечаћен, свој и недодирљив.
Пустиће живот да га искушава. Никад на прву лопту, тек лагано са резервом провириће из љуштуре, кад процени да нема опасности од отворених рана.
Најгори су дани празника. Постане раздражљив, свестан самоће и празнине чекања. На програму ништа, сви канали шуште, ван употребе.
Време је за нову цигарету!
Čudni su putevi Gospodnji. Bežim od sebe danima, mada uzaludno. Uporno se sustižem, verovatno stoga što se nesvesno sačekujem u zasedi, kao svaki pošten paćenik koji oštrim žiletom zaseca sopstvenu kožu, šilom buši srce ili kida dušu na krpice od nesasušenog testa. Joj, jooooooooooooooooj, nisu to više ni koncentrični krugovi bola, ni gorčina prevarenosti, ni tuga zbog nevoljenosti, tek oblak vibracija koje se postepeno zavlače u tvoje pore, preuzimaju ih žuljajući, trveći se međusobno i romore glasno, kao da su na gradskoj pijaci u špicu sezone. Smara me vrućina, hoću da pustim glas, da kriknem, pobunim se...
Ništa! Ostajem nema pred sopstvenim nesnalaženjem. Hoću da se nešto dešava jer želim i osetim da tako treba, a ne jer mi je obaveza i moranje.
Probudim se srećna jer je svetlo, sveže i obećavajuće, jer sam uspela da spavam, da sklopim oči i odmorim se od svojih tereta. Dešava se to tek posle duge borbe, nakon koje izmorena potonem u bezsan težinom vodeničnog kamena.
Ponovo sam tu, neizvesno do kada. Trgnem se, promenim kurs,pratim vetar, a već sledeća luka znači svijanje jedara i saniranje nastalih šteta iz prethodne deonice talasanja. Tu sam trenutno. Ližem rane dok je kotva privremeno bačena u mulj, pristavljam ručak za gladna usta, iz ostave izbacujem polupane lončiće i prepune čaše. Kad ću opet na put, ne znam. Možda sačekam da se vi ukrcate. Ako neko ima volje, neka spakuje kremu za sunčanje sa visokim zaštitnim faktorom. Nekako, imam utisak da će vatra koja će me sledeća peći biti jaka.
U međuvremenu, rešavam probleme kako nadiru (tako je to sa polovnim jedrenjacima).
Da li je samo meni ovako vruće oko srca?
P. S.
Ne treba se vraćati. Ni gledati unazad. Zna biti deprimirajuće.
| « | Септембар 2023 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| По | Ут | Ср | Че | Пе | Су | Не |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Март 2010 [1]
- Јануар 2010 [1]
- Октобар 2009 [1]
- Август 2009 [1]
- Јул 2009 [1]
- Мај 2009 [1]
- Април 2009 [3]
- Март 2009 [1]
- Фебруар 2009 [4]
- Јануар 2009 [12]
- Децембар 2008 [15]
- Новембар 2008 [11]
- Јул 2008 [1]
