tamo i nazad
Реч је опасно оружје.
Дан је тако кратак за све моје мисли. тако ме много тога сустиже, престиже...
Писаћу вам, само да се саберем након одузимања, да ухватим даха и обновим ресурсе. Живи и радосни били до тада. Воли вас Betyn.
Понекад ме затекне људска глупост!
Кажем себи лепо, има нас разних и не могу мерити својим аршинима, али, с друге стране, чиме бих се одређивала према окружењу, ако не сопственим мерилима вредности? То сви чинимо по истом обрасцу, меримо полазећи од себе? Или можда грешим?
То што неко другачије размишља и доноси закључке какве ја не бих ни у сну саткала, не значи да је луд или глуп. Никако! Али, да неко упорно одбија да схвати и повеже чињенице, то ми једноставно не иде у главу. И још се не либи да те н-ти пут пита једну те исту ствар, доводећи те у неприлику, јер се ти почињеш осећати глупо (пошто ниси у стању да објасниш). 
И ко је ту онда глуп? Онај ко упорно пита једно те исто, или ја што трошим нерве на такве ситуације? Молим вас, Савета, помозите ми!
Упорна киша, као наручена за неки суморан пост. Нарочито би такав пасовао у овим околностима, пренствено ту подразумевам светски економски колапс, па моралну пропаст на све стране, да не пропустим нагласити глобално отопљавање, озонске рупе и неумитни протек времена, кога је баш брига за нас. Онда се ту накарика још по нека лична несрећа и могао би се човек бацити у тотални бедак, али мени се нешто данас не да тако - ваљда из ината. Тај ме вражји инат боцка изнутра и намеће неке живе ритмове, од којих не можеш мирно седети и лупкати по тастатури. Истовремено сам на три стране, да ово прочитам, тамо вирнем, оно чујем... Проглашавам уторак 25. новембар даном за моје интерно лудило. Ето разлога због ког нема поста. Ухвати ритам и одвоји време за себе. Слушај унутрашње поруке. Живи. Уживај!
Много је времена протекло од нашег сусрета. Много је река пресушило, а и неке су се планине од тада неслућено протегле у висину.
Ништа значајно, рекао би неупућени посматрач, тек су се две особе препознале у пролазу. А тако смо били близу некада. Тако смо се добро познавали, да нам је и самима било чудно. Онда, преко ноћи, без најаве, сасвим изненадно, престали смо да евидентирамо једном другом таласну дужину. Наступило је ледено доба, од чије би хладноће диносауруси поново изумрли (да су у прилици), а онда је било довољна појава дуге, и случајни случај (за кога психоаналитичари кажу да не постоји), да би нам погледи изгубили ону тврду нијансу и послали уснама сигнал за осмехе препознавања.
Непроцењива је срећа пронаћи изгубљену драгоценост. Каква је то радост кад нешто затурено, непрежаљено, поново обухватите погледом разумевања и љубави!
Случајности не постоје - како да не!
Јесте ли икада сејали мисли? Онако, баците за почетак шаку реченица на папир, не знајући шта се из тога изродити. У вама је тек бледа намера, саздана на поверењу у небеску равнотежу сила и божански осећај за правду. Не мора се радити о ствари битној за светски поредак, може то бити тек нека ваша ситна себична потреба настала у потрази за задовољштином.
Узмете тих првих пар реченица, проспете их широким замахом рукеи чекате њихов поредак у паду. Слова се нижу, речи беже, све бешње... Наконн почетног страха откривате да се слаже и формира слика једне истине, сува есенција прошлости, садашњости и оног што следи, као клијање пасуља из навлаженог зрна.
У контракцијама тог настајања паралелно тече нагађање о томе колико жена сањалица, домаћица, мајки, тужних лутака, принцеза и невеста можда истовремено отвара своје ситничарнице, обелодањује своје потребе и обнародује своју побуну. Али ниједна, без обзира на степен очаја или узнесења, неће на исти начин сложити своју ладицу са драгоценим садржајем. Баш ниједна неће постићи ову боју удисаја и Пандориног страха.
Небитно је што се моје реченице тако разгранају па се при првом враћању питам ко их је заиста написао и под утицајем каквих психоделичких средстава, небитно што се пасуљ одметнуо из потенцијала чаробног у крупни тетовац распоређен за читање призора од стране бабе гатаре и саливаче страве.
Суштина лежи у клијању. Оно се деси или не. Може се само чекати и ослушкивати - да ли је привид или се котиледони заиста одвајају, хоће ли се размакнути да пусте међу себе танушну клицу једне посебности, различитости, већости, која доноси душевни мир, сестро слатка.
Некада давно, иза седам гора и преко седам мора, живела је једна срећна жена. Била је испуњена, радосна, разумна и весела. Имала је баш све. Била према свима отворена и пријазна. Умела је да саслуша, да препозна и да разуме. Заокружена као личност, уравнотежена, остварена... Звала се ______.
Није бајка. И данас је ______ у свом чаробном чардаку, између Земље и Неба, срећна. Научила је да је најважније бити вољен.
Знате је?
Дуго ме није било, мада сумњам да је ко приметио. Безбојно, провидно бело које постојање поново се пробудило, побунило против учмалости и лењости маште. Хвала на питању, добро сам. Памтим и боље дане, као већина међу вама, припадницима популације бомбардованих, прокажених, скрајнутих и бојкотованих (или се каже ембаргисаних). Много се тога догодило, али вам не смем рећи, јер ћу вас морати елиминисати, а нисам нешто за тако драстичне мере, данас не.
Елем, белем, стигла јесен позна, а тек ових дана мени постало нешто хладније. Прецизније, мождане вијуге ми се мало прохладиле, баш кад је стигло пред кување. Десило се то у покушају да заведем нешто реда у породици, браку, родбинским и пријатељским везама и у најдиректнијој вези са својом маленкошћу. Досадило ми све ђутуре, у једном моменту, просто је одједном постало кристално јасно да не требам и не морам нон-стоп изигравати зачин Ц у горе наведеним релацијама. Јесте ми неком приликом нека (да јој не помињем име, пу, пу) рекла да јој личим за першун у свакој чорби или је то била варијанта - поклопац за сваки лонац, не сећам се више, није ни важно за причу, али ми је баш симптоматично било то што све око мене баш заболе што се ја толико трошим, развлачим и ситним, не би ли се њиховим гладним непцима приредила гурманска представа.
Завриштах (у себи, додуше): Доооооста! Ако већ не могу у лице свакој вашки која се о мене окачи рећи да одхебе, могу јој то написати. Па, нека тражи и чита. Све је ту - црно на бело: Нећу да трпим твоју бахатост, твоју охолост, лењост и умишљеност. Нећу ни секунде толерисати твоју развратност и безосећајност, себичлук и зло које просипаш около. Нећу и - тачка. Пунктум.
Накнадна опаска - зависно од фонта - ни свака тачка није тачка. Више ми вуче на квадратић. Свашта!
| « | Новембар 2008 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| По | Ут | Ср | Че | Пе | Су | Не |
| 1 | 2 | |||||
| 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
| 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
| 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
| 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
- Март 2010 [1]
- Јануар 2010 [1]
- Октобар 2009 [1]
- Август 2009 [1]
- Јул 2009 [1]
- Мај 2009 [1]
- Април 2009 [3]
- Март 2009 [1]
- Фебруар 2009 [4]
- Јануар 2009 [12]
- Децембар 2008 [15]
- Новембар 2008 [11]
- Јул 2008 [1]
