tamo i nazad

Реч је опасно оружје.

безименом
2009/02/12,16:41

Пастелне боје ме увек разнеже. Чим их угледам почне нека хемија да се мути унутар мене, па све кува, пишти, навире пара и кроз ваздух се шири претња позитивне експлозије. Пастелне боје су тако умирујуће за мој его, тако зацељујуће за натегнуте нерве и сасвим, сасвим освежавајуће за ток мојих мисли. Све што је пастелно се некако растаче, растеже, обавијајуће се понаша у једном снежном дану. Морам се питати: Откуда? Снег је минуо, хладноћа остала, предстоји време ишчекивања пролећа али његових весника још нема. Јесен је давно била, зима царује, зашто сам тако нежно расположена? Нагађам само - могло би бити да сам добила потребну дневну дозу лепих речи, па ми се срце отворило. Сви који су за то криви заслужују похвале. И коју нотицу!

ветар у леђа
2009/02/10,15:39

Добро, нисам без мане. Нико није. Не постоји такав. Прихватам понекад умем бити врло тврдоглава, својеглава, луда и инатна. Могла бих даље редати особине које ми најближа околина ставља на терет (јавно или тихим мрмљањем иза леђа), али мени самој у последње време почиње сметати тренд кога примећујем, мада се тихо инфилтрира и устаљује у мојој посебности. О чему ја то труним?

 У најкраћем - одувек сам се добровољно сврставала у ред оних са слоновским памћењем и никаквим смислом за праштање, на потез спремна исуканим копљем устремити се на ветрењачу. Сад ми је свеједно. Увце ме боли! Ветрењача нека се окреће, нека клопара, тако ме брига. Нека их, тих ветрењача, шта ће, друго не умеју.

Управо је у том квака! Фалим себи онаква, загрижена и љута, тај адреналин што доводи до врења ми је дефицитаран. Понекад искрено зажелим да се врати жеља за осветом, тек да замутим воду из резервоара понекој камили. 

Сунце
2009/02/05,15:59

После кише стиже Сунце. Увек! Тада се кишобрани претварају у сунцобране, песимисти омекшају, а оптимисти полете. Порасту крила свима. Нека потраје!
само за твоје очи
2009/02/02,12:26

Видим ја, однео враг шалу, свима нам хитно треба бег од набујалих прича о светској кризи, од размишљања о томе шта ћемо и како ћемо јадни на овој ветрометини живота, са економијом која се стрмоглављује у пропаст (као, до сада је била О.К.). Хајде да бар мало побегнемо, да седнемо на травицу зелену, дубоко удахнемо озон и дуго гледамо у плаво небо. Спашавајмо се сами, нико нас други спасити неће. Укрцавајте се, ко жели! Травчицу међу зубе и опуштенција. 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu