Пастелне боје ме увек разнеже. Чим их угледам почне нека хемија да се мути унутар мене, па све кува, пишти, навире пара и кроз ваздух се шири претња позитивне експлозије. Пастелне боје су тако умирујуће за мој его, тако зацељујуће за натегнуте нерве и сасвим, сасвим освежавајуће за ток мојих мисли. Све што је пастелно се некако растаче, растеже, обавијајуће се понаша у једном снежном дану. Морам се питати: Откуда? Снег је минуо, хладноћа остала, предстоји време ишчекивања пролећа али његових весника још нема. Јесен је давно била, зима царује, зашто сам тако нежно расположена? Нагађам само - могло би бити да сам добила потребну дневну дозу лепих речи, па ми се срце отворило. Сви који су за то криви заслужују похвале. И коју нотицу!
