tamo i nazad

Реч је опасно оружје.

ветар у леђа
2009/02/10,15:39

Добро, нисам без мане. Нико није. Не постоји такав. Прихватам понекад умем бити врло тврдоглава, својеглава, луда и инатна. Могла бих даље редати особине које ми најближа околина ставља на терет (јавно или тихим мрмљањем иза леђа), али мени самој у последње време почиње сметати тренд кога примећујем, мада се тихо инфилтрира и устаљује у мојој посебности. О чему ја то труним?

 У најкраћем - одувек сам се добровољно сврставала у ред оних са слоновским памћењем и никаквим смислом за праштање, на потез спремна исуканим копљем устремити се на ветрењачу. Сад ми је свеједно. Увце ме боли! Ветрењача нека се окреће, нека клопара, тако ме брига. Нека их, тих ветрењача, шта ће, друго не умеју.

Управо је у том квака! Фалим себи онаква, загрижена и љута, тај адреналин што доводи до врења ми је дефицитаран. Понекад искрено зажелим да се врати жеља за осветом, тек да замутим воду из резервоара понекој камили. 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu