tamo i nazad
Реч је опасно оружје.
Просто не могу да одолим. Савладала ме потреба да ово осећање поделимо:
Време је да отворите срца и пустите ме напоље!
Живимо у времену шарених лажи, констатовао је данас неко у пролазу. Срећни су који пливају у незнању.
....
Одсутним погледом испраћа прамен дима из, по навици, запаљене цигарете. Мука му је! Нека све иде дођавола! Не могу га прозрети, ничим дотаћи... Сам је, свој и ничији више. По ко зна који пут ће их спремно погледати у очи, прећутати одговор и остати закључан, запечаћен, свој и недодирљив.
Пустиће живот да га искушава. Никад на прву лопту, тек лагано са резервом провириће из љуштуре, кад процени да нема опасности од отворених рана.
Најгори су дани празника. Постане раздражљив, свестан самоће и празнине чекања. На програму ништа, сви канали шуште, ван употребе.
Време је за нову цигарету!
Речи су овде непотребне! Поздрав свима. Будите ми добри!
Јутрос ме је дочекало Сунце на прозору.
Нема лепшег осећаја од задовољства које изазива срећа недељног преподнева. Удахнеш дубоко, рашириш руке без бојазни, хвалећи се остацима ноћашњег сна и подсвесног шапата како је све, баш све у реду.
Живи, здрави, са назнаком лепоте у углу ока и осмехом у крајичку усана пливамо кроз рески ваздух. Таква зимска јутра волим. Радујем им се јер носе у најави добар дан и пријатно вече. Оранџасти пламен ватре и мирис простртог свеже опраног рубља, проткани за мрву тежим траговима старинског доручка, који тако подсећа на мајку - недеља.
Одабрала сам песму за нас. Допада вам се? Осећате је?
Уживајте у овом предивном дану. Неће се вратити, али може трајати ако се мало отворите и дате му прилику да вас освоји. Недеља, лепа и сунчана, обећавајућа...
Отворите широм очи и сагледајте ту лепоту.
Полако али сигурно стиже оно ужурбано расположење пред празнике. И волем, и не волем...
Нешто у мени се радује, писмо дародавцима је срочено, још да умесимо колачиће и да се надамо да ће они који нас усрећују проценити да смо били добри...
Волем вас, а и то не волем!
Тек да видите да ми нисте без основа поверили ову важну позицију. Одмах предлажем малу промену ритма. Драго Сањарење, водиш следеће коло, а сад се шалтамо на лагано њихање и то по рецепту - ДАМЕ БИРАЈУ. Наравно, пева нам Брус па још Вилис. Ја бих предложила Воји да заплешемо, али ме мало срам, не познајемо се довољно, па ћу стидљиво гледати из прикрајка.
Ви видита шта ћете, односно кога ћете одабрати. Сад, сви на плес.
Не одустајем!
Хоћу да учествујем. Могу ли ја у том бизнису бити ДЈ? Без музике нема продора на тржиште. За почетак предлажем КОЛО!
"Сада је време путовања, никада дужи пут до куће..."
Чорба, ветар, снови, лепа надања и младост. Какав спој догађања. И која случајност - да све у сећање дође баш данас, првог дана последњег месеца једне преступне године.
Само ваша ја.
Дан је тако кратак за све моје мисли. тако ме много тога сустиже, престиже...
Писаћу вам, само да се саберем након одузимања, да ухватим даха и обновим ресурсе. Живи и радосни били до тада. Воли вас Betyn.
Понекад ме затекне људска глупост!
Кажем себи лепо, има нас разних и не могу мерити својим аршинима, али, с друге стране, чиме бих се одређивала према окружењу, ако не сопственим мерилима вредности? То сви чинимо по истом обрасцу, меримо полазећи од себе? Или можда грешим?
То што неко другачије размишља и доноси закључке какве ја не бих ни у сну саткала, не значи да је луд или глуп. Никако! Али, да неко упорно одбија да схвати и повеже чињенице, то ми једноставно не иде у главу. И још се не либи да те н-ти пут пита једну те исту ствар, доводећи те у неприлику, јер се ти почињеш осећати глупо (пошто ниси у стању да објасниш). 
И ко је ту онда глуп? Онај ко упорно пита једно те исто, или ја што трошим нерве на такве ситуације? Молим вас, Савета, помозите ми!
Упорна киша, као наручена за неки суморан пост. Нарочито би такав пасовао у овим околностима, пренствено ту подразумевам светски економски колапс, па моралну пропаст на све стране, да не пропустим нагласити глобално отопљавање, озонске рупе и неумитни протек времена, кога је баш брига за нас. Онда се ту накарика још по нека лична несрећа и могао би се човек бацити у тотални бедак, али мени се нешто данас не да тако - ваљда из ината. Тај ме вражји инат боцка изнутра и намеће неке живе ритмове, од којих не можеш мирно седети и лупкати по тастатури. Истовремено сам на три стране, да ово прочитам, тамо вирнем, оно чујем... Проглашавам уторак 25. новембар даном за моје интерно лудило. Ето разлога због ког нема поста. Ухвати ритам и одвоји време за себе. Слушај унутрашње поруке. Живи. Уживај!
| « | Јануар 2026 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| По | Ут | Ср | Че | Пе | Су | Не |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Март 2010 [1]
- Јануар 2010 [1]
- Октобар 2009 [1]
- Август 2009 [1]
- Јул 2009 [1]
- Мај 2009 [1]
- Април 2009 [3]
- Март 2009 [1]
- Фебруар 2009 [4]
- Јануар 2009 [12]
- Децембар 2008 [15]
- Новембар 2008 [11]
- Јул 2008 [1]
