tamo i nazad

Реч је опасно оружје.

СРЕДИНА СРЕДЕ
2009/01/21,12:59

Небитна чињеница да је данас среда не указује ни на шта, сем да се и даље бавимо бизарним стварима са маргине сопственог постојања. Некако нам се не отвара кутија смутњи, мрзимо повишене гласове и претње неизговорених реченица, па шарамо поломљеним штапићем на наизглед мирој површини дана. Зашто то не кажемо једноставно: правимо се блесави пред празнином, пред непознавањем, односно непрепознавањем себе својих? Ово нисмо ми, прави ми, отворило се издање које нам се не допада, зато поричемо. Мада, кад размислимо, све је ово наше и можемо се колико хоћемо бавити трпањем под тепих, ради се ту о најобичнијем заташкавању.

Не могу упрети прстом на тренутак и место где је почело раздвајање. Али, дијагноза је ту, таква каву читам, јасна исписана крупним словима на намрешканом челу. Душа, која је чедо бела и невина осванула једне земљотресне године, рашченула се између два света. Вијори као застава на ветру, удара поцепаним рубовима о зидове, на којима остају танке дуге шарене нити, без крви и суза, тек невољни случајни сведоци пропасти. Крза се тако и боли. Расположење варира у неописивим аплитудама, од очаја до узнесења, од болне туге до болне безразложне радости која на лицу црта онај необјашњиви, неутемељени бледи осмех дочекане правде. Недостаје још да глава почне кретање у круг, а усне заусте неразумљиве речи архаичног, неживог језика што цврчи као жеравица на голој кожи.

Једнако  не схватам, не хватам те почупане конце које сејемо уоколо, блејим, кукам изнутра, смешкајући се кисело.

Нема то баш нимало везе са ноторном чињеницом да је среда, кишни дан, тужно време и тешки камен на ово мало што је преостало. 

Undecided

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu