"То је као кад лист падне са гране..." - каже Десанка.
При првом сусрету са губитком блиске, драге особе, неког мог, ови су ми стихови стално плесали у глави. Нисам веровала. Дуги период неверице, непримања стварности и очајног жаловања нису утишавали ни протек времена, ни речи искреног саосећања. Онда се све једног дана, као чаролијом, окренуло и претворило у ново искуство са новим виђењем ствари и новим визурама. Једна необична жена ме је тргла из нирване. Рекла је само: "Престани да жалиш себе због губитка. Не буди себична. Захвали за милост и прими мисао да сада имаш у сваком моменту свог чувара."
Неке љубави никада не престају, не одлазе, остају у нама.