tamo i nazad
Реч је опасно оружје.
СЕЋАМ СЕ....
Били смо много млађи, слободнији и слободоумнији. Волели смо све што воле млади, дружења, сличице, салвете, одласке у биоскоп, маст на леба и чоколадице Животињско царство.
Горљиво навијали за Звезду или Партизан, код комшија први пут гледали ТВ, одлазили на екскурзије које не трају један дан, мењали синглице и поклањали их једни другима за рођендан. Писали дневнике и споменаре, које су мајке и старија браћа увек проналазили, кАо случајно... Сећаш се?
Не изгледа тако далеко, а прошле су светлосне године.
Да ми се још мало вратити у детињство, само да поново осетим мирис безбрижности и запамтим игре које су нас знале натерати да заборавимо време, глад, обавезе и чињеницу да нас код кућа чекају брижне матере. Вратила бих се брзо и својој поспаној љубави на уво шапутала све тајне које крије срећно детињство.
Небитна чињеница да је данас среда не указује ни на шта, сем да се и даље бавимо бизарним стварима са маргине сопственог постојања. Некако нам се не отвара кутија смутњи, мрзимо повишене гласове и претње неизговорених реченица, па шарамо поломљеним штапићем на наизглед мирој површини дана. Зашто то не кажемо једноставно: правимо се блесави пред празнином, пред непознавањем, односно непрепознавањем себе својих? Ово нисмо ми, прави ми, отворило се издање које нам се не допада, зато поричемо. Мада, кад размислимо, све је ово наше и можемо се колико хоћемо бавити трпањем под тепих, ради се ту о најобичнијем заташкавању.
Не могу упрети прстом на тренутак и место где је почело раздвајање. Али, дијагноза је ту, таква каву читам, јасна исписана крупним словима на намрешканом челу. Душа, која је чедо бела и невина осванула једне земљотресне године, рашченула се између два света. Вијори као застава на ветру, удара поцепаним рубовима о зидове, на којима остају танке дуге шарене нити, без крви и суза, тек невољни случајни сведоци пропасти. Крза се тако и боли. Расположење варира у неописивим аплитудама, од очаја до узнесења, од болне туге до болне безразложне радости која на лицу црта онај необјашњиви, неутемељени бледи осмех дочекане правде. Недостаје још да глава почне кретање у круг, а усне заусте неразумљиве речи архаичног, неживог језика што цврчи као жеравица на голој кожи.
Једнако не схватам, не хватам те почупане конце које сејемо уоколо, блејим, кукам изнутра, смешкајући се кисело.
Нема то баш нимало везе са ноторном чињеницом да је среда, кишни дан, тужно време и тешки камен на ово мало што је преостало.
Са жељом да сва деца ноћас лепо сањају, да одморе и расту у својим топлим креветићима, ушушкани родитељском љубављу, да ниједном малом створу нико и ништа не недостаје, да се маме и тате опамете и спусте на земљу, преузму одговорност и предају љубав више и боље него што су је примали.
За мирне и лапе дечје сање. 
Молим ове ноћи.
У овом времену хладноће, поледице и многих лоших расположења мој је лек селидба у топлије крајеве. Путујем без пртљага, директном линијом. И - ево ме, испод нивоа мора, не чујем ништа, видим само распевани шарени свет. Лепо ми! Моја машта може свашта. Шта бих без ње, у времену ограничених, болних, тужних...? Не дам се заразити.
Ја ћу да певам! Хај`мо сви, ручице горе!
Ево, нисам више анонимус.
На сличици лево сам лично, главом и брадом, отворено и без кринке. Нисте ме тако замишљали? Изненађени?
Ако нисте одушевљени, онда ме можете замислити и у овом издању:
Сањала сам ноћас тежак сан. Стигао је некако из прикрајка, несигуран, нејасан, а истовремено пун скривених порука, које сам разгртала по главобољној глави. Није то, то би могло бити, а можда је овако... Слутим да ће се разбистрити у моменту, некакав ће случајни комадић у начетом дану покренути његово одгонетање. А онда је дошло неколико речи, за које знам да су циљане, да треба да боле. Све се сложило у маниру старог мозаика после рестаурације. Поново је јасно и чисто око мене. Силе су успоставиле равнотежу. Одахнух. Ноћас ћу сањати Инке у сну од чоколаде и горког какаовца.
Некако пред Божић посебно живо ми се враћају лепа сећања из детињста. Пробудим се са познатим мирисом мајке у носницама, све одаје присност свеже испећеног колача из домаће радиности.
Укључе се сензори на мојој кожи, у ушима, очима и носу, па осетим, видим, чујем, намиришем нешто чега одавно нема. Пријатна сета обузме ме због лепих, али и ружних сећања, из којих сам испливала мање. више повређена. Не боле тако јако чак ни оне ситуације које нисам преживела, сажвакала, одболовала... Јер, у време мирбожења срећем и препознајем оно што ме створило такву каква јесам, другачију, несхваћену и непомирљиву - према себи углавном. Додирујем уздахом лелујави привид својих љубави, срећа, постојања, и све се лагано затвара у драги, топли, познати круг .... Породица
Шта мислите, има ли истине у овој Бориној песми?
Дођи, отвори богатства врата истини!
Ти можеш немогуће и чудно кристалним учинити!
Дођи!
О нашој ће срећи борови витки знати,
и срца же наших трептај покренути звездано небо.
Месецу ћемо на уво шапнути колико смо тесно повезани,
брзо ће нам душе згрејати.
И нико никад трагове твоје и моје у снежном наносу уловити неће.
Дођи, срећа је на нашој страни!
За
С.
| « | Јануар 2009 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| По | Ут | Ср | Че | Пе | Су | Не |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Март 2010 [1]
- Јануар 2010 [1]
- Октобар 2009 [1]
- Август 2009 [1]
- Јул 2009 [1]
- Мај 2009 [1]
- Април 2009 [3]
- Март 2009 [1]
- Фебруар 2009 [4]
- Јануар 2009 [12]
- Децембар 2008 [15]
- Новембар 2008 [11]
- Јул 2008 [1]
